Ponekad u tišini ove sobe tražim mir. Dok sa krova ledenice bolno se kidaju ja bježim u mir zidova svojih. Bježim od realnosti surovog dana, drskog ugriza što dušu mi nače, radost izblijedi.
Ustanem ja i izađem na taj hladan dan i drhti mi tijelo ali radim, smijem se, pričam sa svima i hodam i smišljam viceve i tješim drugarice i…glumim. Glumim i lažem sebe, lažem njih, lažem ove hladne ulice oko mene, lažem korak da je čvrst i siguran a mlitav je, drhtav i tako umorno nesiguran. Htjela bih samo malo onog nečeg što mi nedostaje. Onog nečeg što krasi stil života, što goji harmoničnu atmosferu. A iskrice snježne zalutale pa me dotakle, a ova je glumica postala tako siromašna a riječi otanjile, ideje utihnule, samo teški šapat odaje sliku maglovitih jutara.
Ma završim ja dan, ipak on prođe, a soba tišine i mira ugrije moju načetu dušu i ova moja polomljena krila. Kad noć svoju crnu haljinu obuče oko mene tišina se ušuška uz toplu šoljicu čaja svaka uspomena kao rođena majka zagrli me toplim rukama. A ja kao dijete prepustim se zagrljaju nostalgično, i plovim na brodu poznatih mirisa, lepršavim slikama djetinjstva, šarenilu ljubavnih iluzija.
Sljedeće novo jutro, opet me u novi dan odnese a neki novi ljudi i nove priče ugriz duše na tren zacijele. Noću me ponovo u majčinski zagrljaj prihvati i kao malo dijete posle pada ja se umirim a drzak ugriz duše još jače žigne, još teže se podnese.
Ne plašim se ja ove samoće, tišina moje sobe najljepše stihove piše i bogatstvo nadanja po vazduhu niže. Samoća me svojim dahom ugrije, učini bol topliji, bar malo podnošljiviji. Bojim se samo razuma i ovih hladnih emocija. Bojim se sebe da ne puknem, da ne vrisnem od svakodnevne vrtoglavice što ovu stvarnost čine izobličenom stranom svakodnevnice. Ne plašim se i neću da vrištim, neću ni da plačem, udahnuću svaku uspomenu, ušuškati se u tišinu i posmatrati ovo ludilo šarenih svakodnevnih boja.